Ivan Pavićević blog: Poreklo HIV-a24 Jul 2012 @ 11:58

 

Prošlo je gotovo trideset godina od prvih zvanično potvrđenih slučajeva AIDS-a, bolesti koja je pored globalne epidemije pokrenula i globalnu raspravu o osetljivim sociološkim temama, pre svih o seksualnosti i narkomaniji. Bolest koja je već na samom početku tih ranih osamdesetih godina dvadesetog veka stavila na test etiku u društvima koja su sebe smatrala demokratskim i otvorenim.

Verovatno je svima već poznato da je AIDS bolest koja je najčešće povezana sa infekcijom HIV-om. U ovom članku neću opisivati simptome viremije, niti antiretroviralnu terapiju. Internet je pun najrazličitijih informacija o infekciji HIV-om i uopšte o AIDS-u. U članku će biti reči o istoriji HIV-a, o njegovom putu od atipične i retke zoonoze, preko retke i lokalizovane humane infekcije, pa sve do veoma virulentne bolesti koja već tri decenije ima status epidemije i prema modernim bioinformatičkim kalkulacijama trajaće oko 35 000 godina da bi tokom tog perioda izgubila virulentni potencijal i ostala u humanom genomu kao trajni evolucioni ožiljak razvoja naše vrste u vidu novog retrotransponsona u humanom genomu.

 

Prvi susret

 

Zahvaljujući napretku molekularne genetike, ali i činjenici da se novi vurus pojavio u vreme kada je medicina već bila moderna nauka i kada je uzimanje uzoraka tkiva od pacijenata koji su oboleli od nedefinisanih bolesti postalo praksa, bar na razvijenom zapadu, mi danas možemo da rekonstruišemo razvoj virusa sve do vremena kada je bio ograničen na malu populaciju čovekolikih majmuna u džunglama Centralne Afrike.

 

SEM mikrografija kompjuterski obojena pokazuje HIV-1 virus kako napada limfocit iz cirkulacije. Virus je obojen zelenom bojom
SEM mikrografija kompjuterski obojena pokazuje HIV-1 virus kako napada limfocit iz cirkulacije. Virus je obojen zelenom bojom.

 

Izvesno je da se HIV pojavio u džunglama Subsaharske Afrike u populaciji nehumanih primata, a na humanu populaciju je prešao tokom kasnog 19. ili početkom 20. veka. Dva virusa inficiraju čoveka i imaju potencijal da uzrokuju AIDS, obeleženi su kao HIV-1 i HIV-2. Oba pomenuta tipa imaju dosta podtipova, koji se razlikuju na molekulskom nivou i u virulentnosti, potom u otpornosti na antiretroviralnu terapiju. HIV-1 je virulentniji i neki njegovi podtipovi su odgovorni za globalnu epidemiju. HIV-2 kao i neki podtipovi HIV-1 su uglavnom geografski lokalizovani na teritoriji Centralne i Jugozapadne Afrike, sa veoma malom akcidencom u ostalim delovima sveta.

Pandemijski soj HIV-1 je usko povezan sa virusom koji je izolovan iz jedne populacije šimpanzi, podvrste Pan troglodytes troglodytes koja nastanjuje šume Centralne Afrike, teritorije koje pripadaju Kamerunu, Ekvatorijalnoj Gvineju, Gabonu, Republici Kongo i Centralnoafričkoj republici. Sa druge strane, HIV-2 se znatno teže prenosi sa čoveka na čoveka i prevashodno je vezan za teritoriju Zapadne Afrike, a dokazano je da je usko povezan sa virusom koji cirkuliše u populaciji čađavog mangabi majmuna, podvrsta Cercocebus atys atys, majmuna „Starog Sveta“ koji se može naći u Senegalu, Gvineja-Bisau, Gvineji, Sijera Leoneu, Liberiji i na zapadu Obale Slonovače.

 

Evolutivno stablo Hominoidea

Evolutivno stablo Hominoidea

Većina istraživača se danas slaže da je HIV evoluirao od veoma srodnog virusa SIV-a (Simian Immunodeficiency Virus) koji već hiljadama godina cirkuliše u zajednicama šimpanzi i gorila na zapadu Centralne Afrike. Velika sličnost retroviralnih genoma SIV-a i HIV-a potvrđena je sekvenciranjem, a nedavno je u laboratoriji konstruisan i SHIV koji kombinuje genetičke elemente oba virusa, a hibrid je veoma značajan u istraživanju razvoja HIV-a. (Razvoj SHIV-a je takođe bio i velika prekretnica u molekularnoj genetici i genetskom inženjeringu sredinom 1990tih, jer je omogućio da se analizira uticaj na virulentnost pojedinih gena koji su prisutni kod retrovirusa.)

 

Analizom viralnih RNK sekvenci iz uzoraka tkiva pacijenata koji su bili zaraženi HIV1om sredinom 20. veka, kao i primenom bioinformatičkih kalkulacija koje su kao parametar koristile frekvenciju mutacija u genomu HIVa, proračunato je da je virus najverovatnije prešao na humanog domaćina negde krajem 19. ili početkom 20. veka, dakle u pitanju je period tokom kojeg je došlo i do najvećeg kolonijalnog naseljavanja ekvatorijalne Afrike. Jedna novija studija iz 2008. godine koja je zasnovana na uzorcima biopsija načinjenih u Kinšasi tokom 1960tih predviđa da se HIV-1 grupa M (M od Main, dakle glavna HIV-1 grupa, pored M po molekularno-epidemiološkom osnovu definisane su i grupe N koja obuhvata ograničenu populaciju u Kamerunu, potom P grupa koja takođe obuhvata veoma malu populaciju u Kamerunu je jasno evoluirala od SIVgor-a i na posletku grupa O koju nosi populacija u Kamerunu i obližnjim republikama, a koja još uvek nije jasno okarakterisana) pojavio u humanoj populaciji između 1873. i 1933. godine (centralna vrednost je između 1902. i 1921. godine.) Iako HIV-2 ima nekih desetak grupa i veoma je teško definisati prvog “pretka” zoonoze, ipak se pretpostavlja da je širenje grupa A i B u humanoj populaciji počelo između 1905. i 1961. godine sa centralnim vrednostima, odn. najverovatnijim periodom između 1932. i 1945. godine.

 

Najverovatnija teorija o prelasku SIVa, odn. nakon mutacije HIVa, sa majmuna na čoveka, je tzv. “prirodna teorija” koja se zasniva na činjenici da su ljudi u ekvatorijalnoj Africi lovili majmune i koristili ih kao hranu. Tokom lova moglo je doći do povređivanja lovaca i mešanja krvi majmuna i čoveka, to je svakako veoma realna teorija jer se mnoge zoonoze prenose direktnim kontaktom čoveka i životinje. Krajem 19. i tokom prve polovine 20. veka ekvatorijana Afrika je kolonizovana, a oblast koju danas smatramo kolevkom HIV-a je bila pod Francuskom upravom. Povećano iskorišćavanje resursa je dovelo do priliva radne snage, došlo je do raščišćavanja terena i otimanja zemlje od džungle, a to su idealni uslovi da jedan virus napusti do tada ograničeni ekosistem, da mutira i tako evoluira u mnogo virulentniji soj koji će iz zoonoze preći u pandemijski. Značajan doprinos širenju već mutiranog virusa, dakle Afričke epidemije HIV-a, dali su promenjeni društveni odnosi kao i “era antibiotika”. Naime, u periodu nakon Drugog svetskog rata došlo je do ubrzane trgovinske razmene na celoj planeti, do masovnih migracija, pa je tako virus krenuo brodovima i avionima put drugih kontinenata. Sa druge strane, era antibiotika je dovela do toga da se obavlja masovno injektiranje rastvora penicilina najčešće bez sterilizacije igle i šprica kojima je injektiranje obavljano, logika je bila antibiotik ubija bakterije te se tako ne može izazvati sepsa, pa autoklaviranje nije neophodno… (naravno to je period kada se tek nagađalo šta su to virusi.)

 

Na Internetu je publikovano nekoliko relevantnih tekstova o slučajevima AIDS-a uzrokovanih HIV-om u periodu pre 1981. godine od kada je HIV zvanično prepoznat kao virus koji izaziva bolest kod ljudi. Uopšteno, prvi potvrđeni slučajevi u zapadnom svetu su iz 1950tih, a 1959. su prepoznata dva slučaja AIDSa kod kojih je smrt nastupila kao posledica veoma retke i neobične pneumonije (izazvane kvascem Pneumocystis jirovecii) praćene veoma izraženom infekcijom citomegalovirusom (HCMV), simptomima koji su bili veoma neobični tadašnjim doktorima, ali koji su danas veoma uobičjeni u AIDSu. Prvi jasni slučaj smrti izazvane HIV-om u SADu je slučaj petnaestogodišnjeg dečaka Roberta R. kod koga su se naglo pojavili simptomi AIDSa (između ostalih i Kapošijev sarkom) tokom 1969. i koji je preminuo iste godine. Iz uzoraka biopsija načinjenih tokom 1970tih prepoznato je mnogo HIV slučajeva, a analizom tih podataka uočeno je da je HIV populacija heterogena i da postoji više grupa virusa.

 

Virus je otkriven tek početkom 1980tih u trenutku kada je verovatno postojalo već nekoliko epidemija na najmanje dva kontinenta, u subsaharskoj Africi i u SADu, tačnije Njujorku i Južnoj Kaliforniji. Tako kasno otkrivanje virusa donekle je povezano i sa uplitanjem politike i religije u svet nauke, pre svega medicine. Naime, prvi slučajevi AIDSa su bili povezani sa populacijom homoseksualaca u Severnoj Americi, čak je i prvi naziv za sindrom bio GRID od anglosaksonske kovanice gay-related immune deficiency, odnosno imunodeficijencija povezana sa pederima. U takvom svetlu gotovo je prenebregnuta činjenica da se nova bolest pojavila u humanoj populaciji, a time je verovatno izgubljena možda čak i decenija u prevenciji nove bolesti. Kao ne-medicinska duša ne gajim neka preterana interesovanja o epidemiologiji i mogućim društveno-ekonomskim posledicama pandemije. Fascinira me sama činjenica koliko je molekularna genetika napredovala tokom poslednje tri decenije, kao da na tom polju postoji prava trka između HIVa koji je toliko lukav i prevrtljiv i stalno mutira i naučnika sa druge strane koji danas raspolažu tako moćnim tehnikama za manipulacije genima čak i u ljudskom genomu.

 

Posetite lični blog autora: www.metabolizam.wordpress.com

Ostavi komentar