Neuronauka: u potrazi za samim sobom25 May 2012 @ 20:22

Eksperimentisanje sa okretnom stolicom

 

Istraživači pri EPFL tragaju za sedištem samosvesti, proučavajući moždanu aktivnost ljudi koji sede u rotirajućim stolicama. Rezultati ovog istraživanja predstavljeni su na najvećoj naučnoj konferenciji u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

Pitanja koja se odnose na ideju samog sebe, kao što su “Ko sam ja?” i “Šta je to moje sopstveno ja i gde su njegove granice?” dugo su živela u okrilju filozofije i psihologije. Međutim, bihejvioralni neurobiolog Olaf Blakne i njegov tim sa Instituta za mozak i um pri EPFL proučavaju ideju sopstvenog bića kroz seriju neuobičajenih empirijskih eksperimenata. Blakne će predstaviti svoje istraživanje u februaru sledeće godine na AAAS 2011 konferenciji u Vašingtonu. Jedan od istraživačkih projekata podrazumeva upotrebu rotirajuće stolice – nalik na one koje se koriste pri obuci vojnih pilota i astronauta – kako bi se otkrilo kako mozak obrađuje percepciju položaja tela.

 

 

Centrifuga za ljude

 

Blanke i njegov tim koriste rotirajuću stolicu (ili centrifugu za ljude) kako bi ispitali vestibularni sistem, neku vrstu “šestog čula” koja potiče iz srednjeg uha, a koja igra ključnu ulogu u održavanju ravnoteže i u koordinaciji u prostoru. Naučnici se nadaju da će otkriti kako i gde je u mozgu predstavljen ovaj sistem za ravnotežu, takozvani vestibularni korteks, tako što će sistematski i mehanički izazivati vestibularne stimuluse dok istovremeno snimaju moždanu aktivnost.

 

 

“Nasuprot konceptualnim idejama samosvesti, rađa se nova teorija, zasnovana na podacima o neurobiologiji predstavljanja sopstvenog tela kroz grupu raznolikih eksperimenata”,  tvrdi Blanke.

 

Neurobiološki model sopstvenog bića
Prethodni rad Blankeove laboratorije doveo je do hipoteze da mnoga različita čula, a posebno ona u vestibularnom sistemu, daju mozgu ključne koordinate za predstavljanje sopstvenog tela i njegovog položaja u prostoru. U kakvoj vezi je doživljaj sopstvenog bića sa sistemom za ravnotežu? I šta se dešava kada se vizuelno primljeni stimulusi i prostorno primljeni stimulusi ne poklapaju, kao što je slučaj u svima poznatom primeru dva voza koja stoje jedan pored drugog gde, kada voz pored nas krene, mi imamo osećaj da se naše telo kreće u suprotnom smeru? U potpunoj tami u kojoj se nalazi rotirajuća stolica, učesnik eksperimenta doživljava kretanje svog tela zahvaljujući svom vestibularnom sistemu, iako nema nikakvih vizuelnih stimulusa koji bi potkrepili ovaj osećaj. Blanke koristi ovu stolicu kako bi manipulisao vezom između vizuelnih i prostornih informacija i kako bi je ispitao, nadajući se da će otključati neke od tajni samosvesti.

 

 

Blanke je ubeđen da će dublje neurološko razumevanje ovih pojava dovesti do konkretnih odgovora koji bi mogli da dovedu i do terapeutskih primena. “Dešifrovanje toga kako mozak obrađuje svest o našem sopstvenom telu moglo bi da dovede do sveobuhvatnog neurološkog modela samosvesti i boljeg razumevanja izmenjenih stanja kod neuroloških i psihijatrijskih bolesti”, objašnjava on.

 

 

 

 

Autor: Michael Mitchell

MDExplorer u saradnji sa “Ecoles Polytechniques fédérales in Switzerland

Prevod: Marija Majkić,  Agencija za prevodilačke usluge MMM.

2 Responses on “Neuronauka: u potrazi za samim sobom”

Ostavi komentar