Sonja Pavlović blog: Otkud otpor prema teoriji evolucije?5 Jul 2012 @ 20:27

 

 

Američka naučna zajednica, posebno kadar uključen u osnovno i srednje obrazovanje, dobila je ozbiljan šamar. Prošle nedelje, Gallup je objavio rezultate istraživanja, prema kojima 46 odsto odraslih Amerikanaca podržava sledeću tvrdnju: „Bog je stvorio čoveka u njegovom sadašnjem obliku, u prošlosti ne daljoj od 10.000 godina.“ Osim toga, samo 15 odsto ispitanika veruje da je čovek evoluirao bez da je išta božansko imalo udela u tome.

Mada su procenti sami po sebi upečatljivi, posebno je intrigantna njihova stabilnost. Skoro da se nisu menjali u odnosu na istraživanje u kojem je ista agencija postavila ista pitanja, ali pre tačno 30 godina. Od 1982, broj onih koji veruju u evoluciju uvećao se za četiri posto, dok je za isto toliko opao broj „čvrstih kreacionista.“

Prema rezultatima uporedne studije, objavljene u magazinu Science, 2006. godine, Amerika je u ozbiljnom zaostatku u odnosu na Evropu i Japan po procentu onih koji stoje iza tvrdnje da je čovek produkt procesa evolucije. Zahvaljujući Turskoj, gde manje od trećine odraslog stanovništva prihvata darvinističko objašnjenje porekla čoveka, SAD se nisu našle na poslednjem nego na pretpostlednjem mestu rang liste koja obuhvata ukupno 34 zemlje. ( PDF verziju studije možete preuzeti ovde.)

Mada postoje tipično američki razlozi za masovno odbacivanje teorije evolucije, kao što su politizacija nauke i činjenica da američki protestantizam, ra razliku od evropskog, počiva na bukvalnom tumačenju biblije, ipak se postavlja pitanje zašto se, generalno, neke naučne istine teško „primaju“ u opštoj populaciji. Šta je to što ljudski um čini zatovrenim za određenu vrstu činjenica, čak i kada su potkrepljene neverovatnom količinom dokaza?

Urođene teorije

Igrom slučaja, u trenutku kada su se u medijima pojavili rezultati Gallup-ovog istraživanja,  u stručnom časopisuCognition objavljen je rad profesora kognitivne psihologije (Occidental College) Endrua Štulmana, koji se bavi upravo problemom teškog prihvatanja naučnih istina. (PDF verziju studije možete preuzeti ovde.)

Mada kognitivna i razvojna psihologija već najmanje dve decenije tvrde suprotno, školsko obrazovanje zasnovano je na pretpostavci o umu deteta, odnosno učenika, kao praznom listu hartije (tabula rasa), na koji se u procesu učenja utiskuju činjenice. Štulmanova studija samo je jedna u nizu onih koje obaraju tezu da na svet dolazimo „prazni“ i jedva čekamo da asimilujemo nova znanja. Narotiv, rađamo se „spremni“ da asimilujemo niz intuitivnih teorija o svetu koji nas okružuje, a koje ne moraju biti, i popravilu nisu, u skladu s naučnim istinama. Pažljivo dizajnirani psihološki eksperimenti pokazuju, na primer, da „prirodno“ verujemo da je toplota supstanca, dok nam je saznanje da je vazduh materija krajnje kontraintuitivno. Tu na scenu stupa paradoks evolucije: naši pogledi na prirodu sveta i čoveka veoma teško i sporo evoluiraju.

Kakve to implikacije ima na planu obrazovanja? Za početak, usvajanje naučnog pogleda na svet ne sastoji se samo u usvajanju činjenica i teorija, već i u „odučavanju“ urođenih intuitivnih objašnjenja sveta ili folk teorija, kako bi rekli kognitivni psiholozi.

Naučni rat protiv intuicije

Štulmanova studija polazi od hipoteze da bi naučna saznanja, kojima smo izloženi tokom školovanja, morala biti u tenziji s intuitivnim teorijama, koje posedujemo i bez obrazovanja. Da bi to dokazao, osmislio je veoma jednostavan test, koji je u psihologiji poznat kao test verifikacije. Obično se sastoji od niza tvrdnji na koje ispitanik odgovara samo sa „da“ ili „ne“, odnosno „tačno“ ili „netačno“. (Istraživači ovom tehnikom ne testiraju znanje. U prvom redu ih zanima vreme koje protekne između pitanja i odgovora. Logika iza ovakvog testa je jednostavna: brže potvrđujemo tvrdnje koje su u skladu s našim ličnim uverenjem.)

U Štulmanovom istraživanju učestvovalo je više studenata koji su tokom školovanja prošli samo osnovne kursevetvrdih nauka i matematike. Zadatak im je bio da, pritiskom na taster, što brže potvrde ili opovrgnu tačnost tvrdnji, fotografija ili video klipova koji su im prezentovani na monitoru.

Test se sastojao od tvrdnji koje su i intuitivno i činjenično tačne („Mesec kruži oko Zemlje“), ali i činjenično tačnih iskaza koji prkose intuiciji („Zemlja se okreće oko Sunca“).

Očekivano, studentima je bilo potrebno više vremena da procene istinitost tvrdnji koje su u sukobu s intuitivnim znanjem. Iako znaju da je vazduh materija, a da toplotu stvara pritisak, bilo im je potrebno znatno više vremena da signaliziraju da su takve tvrdnje tačne.

Značaj ovakvih rezultata možda nije očigledan, ali oni jesu važan korak ka boljem razumevanju funkcionisanja ljudskog uma. Ako ništa drugo, oni pokazuju da ovladavanje naučnim saznanjima samo po sebi ne briše „urođene“ teorije. Preciznije bi bilo reći da obrazovanjem i učenjem ovladavamo sposobnošću da ove druge ignorišemo. Drugim rečima, nove teorije potiskuju stare, ali ih ne brišu.

„Prirodni“ sukob s teorijom evolucije

Ipak, Štulmanova studija, čini se, i dalje ne odgovara na pitanje zašto su postulati teorije evolucije teže prihvatljivi Amerikancima i Turcima, nego Norvežanima i Francuzima. Ako svi imamo iste intuitivne teorije, zašto svi jednako ne prihvatamo ili odbacujemo naučne teorije?

Ono što je vidljivo iz rezultata svih istraživanja odnosa prema naučnim istinama jeste visoka korelacija između stava „teorija evolucije nije tačna“ i stava „vernik sam“. Džon Miler, profesor na Univerzitetu Merilenda i koautor uporedne studije koju sam pominjala na početku, ističe upravo taj aspekt kako bi objasnio činjenicu da Turska i Amerika po neprihvatanju teorije evolucije idu rame uz rame. Naime, rigidno tumačnje biblije od strane američkih protestanata, takođe, ide rame uz rame s rigidnim tumačenjem kurana od strane hard core muslimana. Ako pogledate grafikon, videćete da se odmah iznad njih nalaze Kipar, zemlja podeljena po verskoj liniji, kao i zemlje bivšeg istočnog bloka, koje su se nakon pada komunizma u manjem ili većem stepenu okrenule jačanju religioznog sentimenta.

U najkraćem, ateista i vernik imaju isti set intuitivnih teorija, s tim što ih je vernik ojačao i svojim religijskim shvatanjima. Otud će se vernik teže boriti i izboriti sa svojim intuicijama.

„Oh shit“ neuroni

Štulmanovi eksperimenti bazirani su na testu verifikacije. Mada je njegova metodološka vrednost odavno dokazana, to ipak nije egzaktno merenje. Znatno pre Štulmana, 2003. godine, Kevin Dunbar, profesor evolucione psihologije na Univerzitetu Merilend, uspeo je, međutim, da „zaviri“ u mozak ispitanika suočenih s kontraintuitivnim naučnim tezama.

Svojim ispitanicima, studentima koji tokom školovanja nisu pohađali kurseve fizike, prikazao je kratki video klip: dve lopte, različite po veličini u slobodnom padu. Postojale su dve verzije videa: u jednoj, obe lopte padaju istom brzinom; u drugoj, veća lopta spušta se ka zemlji brže. Rezultati eksperimenta ukazuju na to da smo po prirodi bliži Aristotelu nego Galileu – verujemo da veća, odnosno teža lopta mora padati brže.

Deo ispitanika radio je ovaj test boraveći u fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca). Snimci načinjeni magnetnom rezonancom pokazuju da gledanje opisanog videa, kod studenata koji su laici u fizici, pojačava metabolizam u delu mozga koji se naziva anterior cingulate cortex (prednji kolenasti korteks). Reč je o „šnitu“ prednjeg dela mozga koji se u neuronaučnom žargonu naziva „Oh shit brain“, jer je povezan s percepcijom greške.

Dunbar je zatim eksperiment ponovio sa studentima fizike. Očekivano, oni nepogrešivo detektuju tačan prikaz gravitacije. Snimci fMRI pokazuju, međutim, i drugačiju matricu moždane aktivacije kod znalaca. Naime, kada studenti fizike gledaju eksperimentalni snimak, aktivira im se dorsolateralni prefrontalni korteks – deo mozga lociran odmah iza čeone kosti.

Zašto je ovaj nalaz važan? Najpre, dorsolateralni prefrontalni korteks povezan je s potiskivanjem neželjenih reprezentacija. Osoba na dijeti, na primer, mora da napregne ovaj deo mozga da ne misli na kutiju sladoleda koju ima u frizu. Drugo, reč je odelu mozga koji je potpuno formiran tek u ranom odraslom dobu; otuda je deci i tinejdžerima teže da se oslobode neželjenih mentalnih slika i misli, što ih čini podložnijim da podlegnu iskušenjima.

Zašto studenti fizike upošljavaju ovaj deo mozga dok posmatraju video prikaz gravitacije? Nešto suzbijaju. Dunbarova pretpostavka je da suzbijaju intiutivno tumačenje gravitacije.

„Luda“ evolucija

Čini se da bi nam život bio lakši kada bi zakoni fizike bili usklađeni s našim naivnim uverenjima ili kada evolucija ne bi bila tačna, pa ne bismo morali da se mučimo da razumemo da živi svet evoluira kroz genske mutacije; o njima, pak, naivno i pogrešno verujemo da moraju biti štetne. S druge strane, ako su folk teorije urođene, kako to tvrdi savremena psihologija, onda to znači da su i one proizvod evolucije. Pa zašto ih prirodna selekcija čuva? Zašto nas ne oslobodi naivnih objašnjenja i time nam ne olakša da prihvatimo istinitu sliku o svetu?

Iako pogrešne, folk teorije predstavljaju prednost u preživljavanju. Dete ne mora da dočeka prve časove fizike da bi naučilo da će predmet koji baci pasti, da su neki materijali lomljivi, a da bubu ili biljke u parku nije uputno pojesti. Svet odraslih počiva, između ostalog, na folk psihologiji. Ona nam omogućuje da stupamo u veoma komplikovane odnose zahvaljujući manje-više (ne)uspešnom tumačenju poteza, grimasa, boje glasa drugih ljudi. Možete li da zamislite svet u kojem ne živimo sa pretpostavkom da svi drugi ljudi, baš kao i mi sami, imaju um, unutrašnji život, emocije…?

Za kraj, mala digresija. Koliko puta vam se učinilo ili ste barem čuli da se nekom učinilo da posmatrajući pun mesec vidite/vidi ljudsko lice? Vernici su naročito skloni da na nebu, u vodi, pesku…vide poruke u obliku ljudskog lika. A sad pogledajte stvari obrnuto! Da li vam je iko ikada rekao da mu se od osobe koja mu ide u susret učinilo da mu se približava mesec ili potok? Gotovo izvesno, ne. Ako imate u vidu da smo društvena bića, nije li logično da nas je evolucija opremila da lako uočavamo ljudski lik, makar usled toga ponekad grešili, a budemo manje vešti u posmatranju nebeskih tela?

Elem, da bi postao mejnstrim, kopernikanskom obrtu je bilo potrebno petsto godina. Teorija evolucije je tek na pola puta.

 

Lični blog autora: Mindreadings

4 Responses on “Sonja Pavlović blog: Otkud otpor prema teoriji evolucije?”

  • Jerry picture

    Filozof

    Da li je evolucija stohastička ili deterministička pojava? (Pitanje je prevashodno za autora, ali i za ostale).

  • Jerry picture

    Milos

    Vrlo lep tekst, i hvala autorki jer mi je dala ideju za resavanje nekih pitanja koja me cekaju na sledecem poslu.
    @”filozofa” Milsim da pitanje nije na mestu. kao da je odgovor na pitanje pod 1 ili pod 2. A pritom ni 1 ni 2 nisu tacni odgovori.

  • Jerry picture

    Milos

    molba za autorku:
    Koji je izvor grafikona “public acceptance of evolution 2005?”

  • Jerry picture

    M.

    U odgovor Filozofu: mehanizam evolucije se sastoji od dve komponente. Prvi deo je varijacija, koja je stohastička. Drugi deo je selekcija, koja je deterministička (mada može da izgleda stohastično ako se posmatra u kraćim periodima).

    U faktorima koji određuju da li će neki organizam preživeti ili ne postoji mnogo dodatnih stohastičkih elemenata, ali oni nisu deo mehanizma evolucije.

Ostavi komentar